U galeriji “Meander” će od petka, 11. septembra, biti otvorena izložba slika autorke Nore Ljubanović Evetović. Izložba će trajati do 24. septembra i biće otvorena za posete radnim danima od 8h do 14h.
DODIR VEČNOSTI
Akademski obrazovanoj umetnici, slikarki Nori Ljubanović Evetović hrabrosti nikada nije nedostajalo. Evo nas pred njenim delima kojima nas tako suptilno i nežno kako to žena čini, istovremeno artistički vredno i nadasve iskreno i hrabro kako to vrsni umetnik čini, spaja onu večnost u umetnosti od samih njenih prapočetaka sa altamirskim bikovima koji nas kroz nekoliko slika snažne eruptivnosti uvlače u vrednu poetiku izložbe. Spaja ovom postavkom umetnica svoju poetiku sa prethodnih ciklusa nadovezujući se prepoznatljivo autentičnim rukopisom. Bikovi nakostrešenih rogova i odlučnih pogleda upravo su spremni da stameno uđu u pomenutu istoriju umetnosti iz tame ka svetlu tragajući za neumitnim životnim dahom. Kao i u njima ni u umetnici nema predaje pred belinom platna koja je izaziva i provocira da se celim bićem stopi sa delom koje stvara, ne lamentirajući već uzdižući se smelo sa, po prvi put viđenim belim bikom, bikom pobednikom, možda bikom anđelom.
Dostojna u figurativnom izrazu u kojem se nagoveštaj subjekta vešto krije u lavirintu apstraktnog okruženja, tvori umetnica neophodnu ravnotežu u međusobnom dijalogu. Ništa manje blagi potezi nežne pikturalnosti sudaraju se sa tvrdim tragovima širokog kista stvarajući harmoniju skladne vizuelne kompozicije. Životinja ili čovek prisutni su na slikama umetnice pa i onda kada nam se učini da ih nema njihovo prisustvo se naslućuje i oseća. Oni su tu.
Ma kako slika sama o sebi govori, ma kako pred njom valja ćutati ovog puta je vredno pažljivo pročitati njihove naslove koji nam nude dodatnu emulziju koja nas potom svim čulima usisava u dubinu tog unutrašnjeg sveta, ne samo autora nego i nas samih u prepoznavanju pred njima. Darujući nam svoja dela očigledno je da Norine slike nastaju kao plod emocije ali i velike slikarske gladi u otvorenom priznavanju svog životnog usuda apsolutno okrenutog stvaralaštvu.
Zrelije i vrednije dobro vođenom rukom slikarka linijama kreira osnovnu kompozicionu najavu asocijativnog mizanscena, koja pogled konzumenta zadržava upravo na težištu zračeći gotovo hipnotički u metafizički svet koliko irealan, ništa manje opipljiv i stvaran. Kardiogram na slikama Nore, je stacioniran i uramljen , ne samo svojom fizionomijom već pogledom u kojem sveprisutne Argusovske oči ne propuštaju ništa ovoživotno. Likovi, svojevrsni portreti prostrti po platnu koji nas netremice, gotovo drsko posmatraju razrogačenim očima, negde čak sa tri oka, jeste očigledno suočavanje jedinke pred zrcalom sopstvenog ega. Provlače se oni kroz tanane pastelne životne okolnosti sve do onih kobnih, često nerešivih i zbunjujućih u kalamburu mističnosti koje često ni svesni nismo, a kroz koju prolazimo vođeni duhovnim bićem koje nas proziva sa tornjeva bogomolja. Lik ili figura koja nas u sopstvenoj erupciji krvavog plača, ili iščupanog srca opominje u neminovnom sudaru nežnosti i crvene mrlje visoko estetski izdižući ovo delo, direktno upućuje na onu iskonsku ocenu života kao najznačajnije vrednosti.
Valja se potsetiti da mrlju na slikama uspevaju da postave tek poneki vredni stvaraoci. Serijal portreta kao svojevrstan odeljak ove celovite, što ne reći i emotivno jednoznačne poetičke postavke Nore, čine njenu neizbežnu metriku, nikako prostog preslikavanja likova, već seriozno tragalaštvo za karakterima koji su, po prirodi stvari, koliko umiljati, ništa manje surovi, koliko lagodni, ništa manje neprijatni ali stvarni u svakom slučaju. Raščlanjuje artistički uspešno lica pred sobom zaogrnuta u tek nagoveštenim oreolima odbacujući sa njih ono suvišno, zadržavajući istovremeno ono bitno, karakterno, njihov pogled.
Slikom “Večnost” autorka nam kroz neverovatan anđeoski prizor raziotkriva najveću tajnu, tajnu života, ali i više od toga u senci nad njim. To je istovremeno I slika rađanja I slika besmrtnosti u kojoj se život, ta najuzvišenija zemaljska radost prenosi u večnost sa pokolenja na pokolenje, kako nas svojim stihovima mudro uči veliki Stevan Raičković:
Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.
Trijumf na ovoj slici jeste asocijativno upućivanje ultrazvukom ovekovečenu siluetu novog čoveka oreolski zaštićenog anđelom čuvarom, ali je istovremeno i propinjanje same umetnice ka novom, boljem, lepšem i svakako pobedi.
Konačno i ptice kao oličenje slobode jesu prisutne na platnima Nore, pa tako na slici “Bitka” jasno prepoznajemo roditeljsku bitku za mladim ptićima jer plava sloboda i jeste u borbi za onima koje rađamo, koji nas nasleđuju nastavljajući već pomenutu večnost, što je ujedno i najteži ali i najlepši put. Mudrost je uvek u sovi a poruka koju nam umetnica šalje sa tih radova jeste spoj da tek sa njom pokolenja mogu opstajati. I na ovim slikama u kolopletu pikturalnosti izazvani smo da tek pažljivim susretom oka i slike otkrivamo ne samo ponuđeni lik već pre i iznad svega filozofsku poruku koja svakako zrači sa platna.
Zaokružuje autorka ovu dobru izložbu slikom “Savršenstvo” u naravno, jajolikoj formi kao najsavršenijoj sa bićem koje se rađa iz beline u stamenom spokoju spremnom da pođe dalje u nove artističke ali i životne izazove. Ciklus nastao poslednjih godina ovog puta nam otkriva zreliju Noru Ljubanović Evetović kroz tragove sopstvene prošlosti oslonjenu na biblijskoj potpori u neizostavnoj nameri dodira novog života, dodira večnosti.
Mile Tasić
