Otvaranje izložbe je 17. septembra u 19 časova, a trajaće do 29. septembra.
Biografija
Ana Vrtačnik rođena je 1991. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegovina. Osnovne i master studije slikarstva završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno je student završne godine doktorskih studija na istoj Akademiji gde se bavi istraživanjem primene biomimetičkih formi i prirodnih mekih materijala kroz formu slike, skulpture i instalacije.
2016. godine bila je stipendista letnje Akademije u Salzburgu gde je pohađala program „Painting Laboratory“ kod profesorke Varde Caivano. Naredne godine učestvuje na jednomesečnoj rezidenciji koju organizuje „Red Gate“ galerija u Pekingu gde sa još četvoro umetnika iz Velike Britanije organizuje izložbu „Good neighbours“.
Do sada je imala brojne samostale i grupne izložbe, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama i galerijama širom sveta (Kina, Švajcarska, Belgija, Holandija, Austrija, Danska, Sjedinjene Američke Države, Kanada, Španija…).
Osvojila je nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti od kojih su najznačajnije: nagrada fondacije „Mali princ“, nagrada fondacije „Milivoj Nikolajević“, Nagrada Univerziteta u Novom Sadu za vrhunske rezultate u umetnosti, Prva nagrada za pozorišni plakat na 58. festivalu „Sterijino Pozorje“…
O izložbi „Please Touch“
Kako biramo svoj specifični materijal, naša sredstva za komunikaciju? Sasvim slučajno? Ili možda ona ipak biraju nas? Nešto nas vremenom provocira, obraća nam se na specifičan način, bilo da je to zvuk, dodir, miris, tvrdoća ili mekoća, opčinjava nas i zahteva od nas da se oblikujemo i da ga oblikujemo. U tom procesu polako pronalazimo svoj jezik i kao kreatori uključeni smo konstantno u dijalog sa našim medijumom. U mom slučaju su me uhvatile niti,
zaista protiv moje volje. Da radim sa nitima činilo mi se previše meko, previše senzibilno. Želela sam da nešto snažno osvojim! Ali okolnosti su me zarobile u niti, potpuno zapetljale i na kraju potpuno osvojile. Naučila sam da ih slušam i govorim njihov jezik. Susret sa sopstevnim delom odigrao se tako na integralan način gde je stvaranje shvaćeno kao oblik mišljenja, materijal je postao zamena za emociju i ideju, a taktilnost moj medij komunikacije.
Dodir kao čulo u vizuelnim umetnostima uvek je bio zapostavljen u odnosu na čulo vida. On je u većini muzeja izričito zabranjen, čak i kada su u pitanju skulpture čiji je kompletan doživljaj usko vezan za taktilnu percepciju. Ovakva muzejska pravila ostavila su veliku posledicu u kontekstu interakcije percipijenata i umetničkog sadržaja. Danas, posetioci muzeja i galerija retko reaguju na umetnička dela koja zahtevaju interakciju zbog straha da „ne prekrše“ neko muzejsko pravilo.
Cilj izložbe „Please Touch“ jeste upravo uvođenje posmatrača u jedinstven doživljaj slike, njene strukture i egzistencije. Sam naslov treba da naglasi neku vrstu interakcije, odnosno kontakta. Naglašena tekstura u kombinaciji sa mekim materijalima (vunom koja je istorijski bliska čoveku) podstiče na direktan kontakt, na taktilnost, odnosno spoznavanje vizuelnog dodirom što je veoma značajno u poimanju i shvatanju same prirode materijala, građe i strukturalnog karaktera umetničkog dela.
