Miloš Šarić (1991)
Doktorske studije primenjenih umetnosti i dizajna završio na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2019. godine, gde je prethodno odbranio i master rad iz oblasti primenjenog vajarstva 2015. godine. Osnovne akademske studije vajarstva završio na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini 2014. godine. Dobitnik Treće nagrade žirija i Nagrade publike na konkursu za skulpturu „Beogradski čitač“ 2015. godine. Druga skulptura realizovana u okviru istog konkursa od 2016. godine se nalazi u Parku skulptura „Lake Concord Park“ u Orlandu (Kaselberi) na Floridi (SAD). Autor javne skulpture Hristifora Crnilovića koja je postavljena 2023. godine u Vlasotincu. Dobitnik i sledećih nagrada: Plakete 52. Majske izložbe ULUPUDS-a „Umetnički prevrat“ 2020. godine, nagrade ULUS-ove Prolećne izložbe „Nevidljivi portret“ 2021. godine, druge nagrade na izložbi radova malog formata „Minijatura 6“ ULUPUDS-a, 2021. godine, Specijalne nagrade na „16. Likovnom salonu mladih“ (Galerija MMC, Novi Pazar) 2023. godine i nagrade „Boris Markoš Mingo“ na „23. Krajiškom likovnom salonu“ 2023. godine. Izlagao na trinaest samostalnih i na više od sto četrdeset žiriranih kolektivnih, domaćih i međunarodnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učesnik nekoliko likovnih kolonija, a neki njegovi radovi deo su javnih prostora i privatnih i javnih kolekcija. Član ULUS-a, ULUPUDS-a i ULUKiM-a od 2016. godine. Od 2020. godine u statusu samostalnog umetnika. Od 2024. godine saradnik je Centra za konzervaciju i restauraciju.
E-adresa: milosaric@gmail.com
Sajt: www.milossaric.com
Priča o ovaploćenju intimne porodične atmosfere i ljubavi što je doticala sa raznih izvora sećanja samog autora ne može se, koliko god to zvučalo čudno, odvojiti od muzejske potrebe da sačuva promaklo vreme. Jer, gotovo da nema muzeja danas koji ne čuva kakvu-takvu ostavu pronađenih upotrebnih predmeta-alatki (neolitske provenijencije) i koji se, isto kao i autor, trudi da izgradi jednu pomalo moguću, a mnogo više domišljanu sliku satkanu od želje da se pobedi prolaznost. Ali, muzejska zbirka nije tu da samo govori o vremenu i načinu korišćenja tih predmeta, njihovoj mogućoj upotrebi i društvenoj ili ekonomskoj vrednosti, već ona na izvestan način postaje slika onoga koji tu zbirku re-kontekstualizuje, rečju, ona nekada mnogo više govori o subjektu, nego objektu. Zar je onda potrebno naglasiti da odbačeni predmeti koje autor otkopava i kao vajar-arheolog nastoji da „opravi“ unutar umetničkog procesa govore približnije o njegovim namerama nego o sopstvenoj istrošenosti i neumitnoj modernizaciji koju čovek živi gotovo vekovima? Polazeći od pretpostavke da je izlišno „kritikovati“ tok života (jednog predmeta), iako on nesumnjivo simbolizuje i udaljavanje od sela, rada, prirode i očevih i dedovih zaveta da se zemlja i dalje čuva i obrađuje (možda samo na modernizovan način), umetnik bira da taj hendikep i autističnost savremenog čoveka preobrazi u njemu možda i dalje pulsirajuće i razumljive ritmove živote. Naime, on će mu „reći“, a sebe „podsetiti“ da između usamljenosti i bajke (mnogočlana porodica koja zajedno uči da čita) nema razlike ukoliko u njima obitava ista netljenost hladnog čelika, ili starih zamkova i crkava koji stojeći pomalo korodirani, odnosno oronuli usled zuba vremena pokazuju pobedu nad njim. U simbolizmu svoje vrste, autor će nas sve ponovo uputiti na to da nema Oca bez Sina koji sprovodeći zavet ponovnog korišćenja ovakvih predmeta zapravo čini svojevrsno uzdarje i svojim precima, ali i potomcima. Međutim, ako predstavnici dva različita vremena ne mogu biti postavljeni u situaciju neposrednog dijaloga, onda se, baš kao i u muzejskoj praksi i nauci koristi postojanje paradigme kojom se objašnjava osobenost pojava i epoha. Drugim rečima, od autora se očekuje da iskopanu i dekontekstualizovanu prošlost ne prepusti prilici prisvajanja ekskluzivne privilegije da o njoj govori (kao što je slučaj u muzejima), već da je sagledava iz pozicije savremenosti. Tek tada će nastati veoma autentično ukrštanje sećanja iz, recimo, autorovog detinjstva, i onoga koje boji dane njegovog roditeljstva. Lepotu celine radova, osim ovih semiotičkih figura, dodatno će izraziti veština da se unutar jedne poprilično hladne estetike koju donosi najpre sam materijal, a onda i pomalo bizarna činjenica da se sečivom predočava toplina majčinog zagrljaja, prenese neskrivena empatija publici koja ne ostaje ravnodušna na vanrednost ideje i poetike pretočene u skulpturu Miloša Šarića.
dr Stevan Martinović
