Љубо Ерић
Слике и скулптуре
Питање са много одговора, а никад недовољно и непотпуно задовољавајуће, кроз векове и деценије из дана у дан, или трептаје времена, о подстицају, потреби уметника да ствара своје дело, то „нешто“, и упућено другима, свету и за свет, око себе, и за наредна времена, не марећи за његову далеку трајност. Ово питање, опседа, намеће и наводи ме на размишљање увек када пред собом имам уметника, који ми стрпљиво показује своја дела, која више говоре, но што би то он сам испричао, јер добро уметничко дело не изискује пуно приче, уметничко дело емитује невидљиве вибрације осећања. Скулптуре, слике у атељеу Љубомира Ерића, како сам каже, полако га терају из тог простора. Преко три деценије Љубомир Ерић се лако креће између скулптуре и сликарства. Историја уметности зна ту лакоћу код много уметника.
Почео је најпре да ствара скулптуре у класичним скулпторским материјалима, дрво, теракота, метал, савладавши до перфекције неопходну технологију. Различити су мотиви од фигурације, апстракције, метафоричних и симболичких композиција, до жанровских етида. Ипак највише се задржао стварајући у металу и дрвету. То су дела сачињена од употребних предмета, полупроизвода, индустријског отпада. Почастио је наш град са пет скулптура на отореном простору. Онда нас је изненадио необичним сликама, посебне технологије, сликањем и обликовањем на тврдој површини која издржава носивост мешавине лепила, боје и пиљевине.
Најновија колекција дела, слика и скулптура је другачија, чини се као да је то уметникова нова ера.
Скултуре су црно беле садржине, прочишћене, једноставње форме, толико да имплицирају монументални формат. Црни боја дрвета, мекоћа попут најфинијег сомота, извајана је у различитим геометријским облицима, или је оквир или носиво градивно ткиво у којој је преплет, везиво, линије, црно беле тачкасте, тракасте, неправилне, геометријске орнаментике. Једноставне и елегантне, упућује на јасну прецизну упечатљиву једноставност, дефиницију склада и мере. Чини се да је дошао, том редукцијом, до оне тачке синтезе, када довољности ахромије и минимализма поседује такву снагу вертикалног додира са уметницима столећног времена.
За разлику од њих остајете затечени, пре свега са количином слика, потом са распламсаним колоритом. Намах се чини да то није дело истог аутора. Међутим препознаје се особена логика, то је исти рукопис. Рељефна грађа површина, нанесена поступком личне технологије апсолвиране на ранијим радовима. Дакле, структура дела је рељефна, скулптурална. Површине су дефинисане равним или валовитим низовима боје, тачастом гранулацијом, или пак преплетом. Композиције каткад су симетричних облика, каткад то нису, попуњавају цели простор слика, каткад не, акцентујући пажњу на динамичан покрет и коначно боравиште у средишту простора слике, евентуални покрет, или пак доминантан људски лик натур структуре, универзалних и некарактерних црта, попут античких маски. Референце рукописа уметника у сликама и скулптурама су минуциозни, стрпљив рад, изискује сате и сате рада. Коначно за настанак уметничког дела време је непостојеће, небитно и на неки начин за уметника је боравишна аура.
Радмила Савчић
